104-годишња (а и дужа) традиција

Народни празник (Бранислав Нушић)

Одвојено од црквених и одвојено од државних празника, сваки народ има и свој народни празник, о коме прославља победу народних идеала или народне свести. Такви су празници код Италијана, на пример, освојење Рима, у коме ни данас нису освојили папу; код Руса дан ослобођења мужика, који ни до данас нису слободни; код Мађара дан прогласа либералних закона, који ни данас не важе за немађарске народности; а код Турака дан прогласа устава, овога истога под којим и данас у Турској цвета слобода.

И ми смо имали ваздан некаквих народних празника, али се они код нас никако не могу да одрже. Или се они не држе, или их ми не држимо, тек некако код нас то не иде као код других. Ми их мењамо сваке политичке сезоне, као што је ред мењати ствар која изађе из моде. Не допада нам се, рецимо, тај и тај празник, а ми лепо указ, па напоље из државне службе. Тако смо истерали досад из државне службе Цвети, па смо истерали 6. април, па 22. фебруар, и да је бог дао нешто да је у нашим рукама Васељенска патријаршија, ко зна како би се по нама провели многи и многи свеци. Ја верујем да би досад већ и свети Никола био у пензији и шетао почетком сваког месеца по парку Министарства финансија под руку са каквим начелником или порезником, жалећи се на скупоћу и зла времена. А већ о другим свецима, онима млађим по рангу и по годинама службе од светога Николе, и да не говоримо.

Али и поред тога нашег указног укидања празника, имамо ми један празник који никако не укидамо и којим управо прослављамо победу народних идеала и свести. Тај празник наш, то су ови наши избори! Нема, брате, Србина од Дрине до Тимока и од Авале па до Копаоника, а да се о овоме општенародном празнику не зарадује од срца, као највећем годовном свецу. И шта су Божић и Ускрс према овим нашим Светим Изборима. О Божићу се радујемо рођењу Исуса Христа, а о Ускрсу црвеним јајима, а у овоме нашем народном празнику, спојене су обе те радости уједно. Место јаја ми се куцамо куглицама и радујемо се рођењу новог народног посланика.

Па онда, о Божићу и Ускрсу миримо се: ако смо с ким завађени, обилазимо родбину и кумове, и ижљубимо се међусобно честитајући велике божје празнике. А о овоме нашем народном празнику, напротив, завађамо се с ким стигнемо; са родбином се покрвимо, кумове изгрдимо уздуж и попреко, па прослављавамо празник избора у љубави и у весељу са својим партијским друговима, тако да и самом богу пођу сузе на очи од милине.

Па онда, шта су Божић и Ускрс, свега три дана трају, те се човек и не одмори честито. А о изборима, брате, дигну се руке и од посла и од куће читав месец дана, па се одмориш као нико твој. Па и иначе, ови избори у свему личе на сваки други божји празник, има и мрса, има и јела, има и пића, а, ако се баш и не иде у цркву, иде се на исповест и слушају се ревносно проповеди. Не звоне, истина, звона, али се удара у клепетуше и у старе канте чим улицом прође противнички кандидат. Не залази, истина, поп са бакрачетом од куће до куће, али зато дође срески начелник и писар, и председник општине, и редом сви те обилазе.

Па још ко од нас уме да се нађе ових изборних дана, стига њему. Веле, пријатељ Јоса, из не знам ког села, зашао био прошлих избора, па на све зборове. Где год чује да се држи партијски збор, а он потегне па одстоји збор, и као што би, рецимо, у цркви после службе пришао да узме нафору тако би и овде прилазио за чашу, и пио би, боже ме прости, тако душмански као да му се син жени.

Бадава га људи и из једне, и из друге, и из треће странке окупили да се изјасни; аја, пријатељ Јоса вели:

— Има дана, изјаснићу се!

Најзад, једног дана била два збора у среској варошици , један владине странке, а други опозиције. Стао пријатељ Јоса на раскршће, па се домишља на коју ће страну. Не би хтео човек као да се замери никоме. И да се не би замерио оде лепо до пола на један збор, а од пола на други. Е, ту се сад даље није могло, морао се изјаснити. Кад су се свршили на подне зборови и испило што се имало испити, окупили људи пријатељ-Јосу да каже шта мисли:

— Ето, сад си био на оба збора и чуо си, па умеш пресудити и одредити се. Реци нам шта мислиш?

— Па — отеже пријатељ Јоса и чеше се за увом — како да вам кажем. Ја сам пресудио, пресудио сам, не могу рећи да нисам пресудио.

— Е, па реци.

— Ево, браћо, како ја мислим. Они онамо (опозиција) боље говоре, а ови овде (владина странка) точе боље вино.

И ето тако, као овај мој пријатељ Јоса, многи и многи још пресуђују. Једнима се допадају говори и разлози у њима изнети, а другима вино, и цела се Србија данас бори између разлога и онога што о изборима може да зграби.

Па зар то није леп и весео празник, и зар му се са разлогом не радује сваки добар Србин?

(1910)

Није ли, дакле, дивно што и један мали народ попут нашег може да се поноси вековном, неизмењеном традицијом попут ове? И кад би се нешто Нушић или Домановић нашли данас међу нама, да ли би имали много више материјала и инспирације него тада, или би само одмахнули руком и брже-боље се вратили на онај свет па да не гледају ову бруку људску?

Advertisements

Оставите одговор

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се /  Промени )

Google photo

Коментаришет користећи свој Google налог. Одјавите се /  Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се /  Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се /  Промени )

Повезивање са %s